aktuelno
    ROĐENA NA DANAŠNJI DAN: Sjećanje na Desanku Maksimović, koja je cijelog života voljela samo jednog čovjeka
    Kultura

    ROĐENA NA DANAŠNJI DAN: Sjećanje na Desanku Maksimović, koja je cijelog života voljela samo jednog čovjeka

    • icon
    • icon

    Poznata srpska pjesnikinja Desanka Maksimović rođena je na današnji dan 1898. godine.

    • icon
    • icon Arhiva
    • icon
    • icon

    Nakon gimnazije u Valjevu, završila je studije svjetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a kao stipendista francuske vlade provela je godinu dana na usavršavanju u Parizu. Radila je kao profesor u školi u Dubrovniku i Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu.

    Početkom avgusta 1933. godine se udala za Sergeja Slastikova. Nijesu imali djece. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima.

    Razvijala se mimo svih uticaja. Prvu pjesma objavila je 1920. godine i ubrzo potom i prvu zbirku pjesama. Stvarala je i između ratova, tokom i nakon Drugog svjetskog rata. Bila je plodan pjesnik, a pisala je i poeme, pripovjetke, romane, a dala je veliki doprinos i stvaralaštvu za djecu.

    Najčešći motiv Desankinih pjesama bila je ljubav, a vjerovala je da poezija treba da poziva ljude na dobrotu, toleranciju i međusobno poštovanje.

    Njena djela su prevođena na mnoge jezike i nagrađivana priznanjima kao što su Vukova nagrada (1974), Zmajeva nagrada (1958. i 1973), nagrada “Mlado pokoljenje”(1959) i mnoge druge.

    f

    Autor: Arhiva

    Na proslavu njenog 94. rođendana, godinu dana pred smrt, posjetio ju je novinar NIN-a Borislav Gajić. Razgovarali su o njenim pesmama, koje su njen jedini porod, ali i o tome kako je 14 puta padala i lomila noge. Govorila je i o svojoj prvoj i jedinoj ljubavi, Sergeju.

    POZNANSTVO SA SERGEJOM

    Nakon studija na Filozofskom fakultetu, na kojem je studirala književnost i istoriju umetnosti, dobile je stipendiju francuske vlade i 1923. otišla u Pariz. Bila je profesorica u Prvoj ženskoj gimnaziji, a supruga je upoznala kao već poznata pesnikinja.

    desanka maksimović

    Autor: Arhiva

    Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pjesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Vjerovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela djevojka. Kasnije smo se zbližili. Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo djece (braće i sestara) koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje naslijeđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom - opisala je Desanka Maksimović.

    SERGEJ JE ZBOG LJUBAVI ODBIO POSAO

    Udala se 1933. godine za Sergeja. On je bio ruski emigrant. Kao mladi kadet, tokom Prvog svjetskog rata zarobljen od Turaka, uspio je da se nakon projnih putovanja dočepa Beograda.

    Nakon vjenčanja je završio glumačku školu i dobio ponudu da ode u Skopski teatar. Međutim, zbog Desankine službe u Beogradu on je to odbio.

    desanka maksimović

    Autor: DPS

    Zaposlio se u izdavačkoj kući ‘Prosveta’ kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pjesme za djecu, potpisujući se kao Kalužanin. Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve”, rekla je Maksimović.
    desanka maksimović

    Autor: DPS

    UDALA SAM SE ZA ONOG KOG JE SRCE TRAŽILO

    Kada se udala, mnogi su bili iznenađeni. Govorili su kako je mogla bolje da se uda. Da su je mnogi tražili i za njom uzdisali, ali ona je na to imala samo jedan odgovor.

    Ja sam se udala za čovjeka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam željela - odgovarala je Desanka Maksimović.

    Nikada nije žalila zbog toga što nije imala djece. Kao najstarija u roditeljskoj kući, odgajila je brojnu braću i sestre. Brinula o njima sve dok nisu postali svoji ljudi. Tako je proživjela osjećaj materinstva.

    Kasnije, u braku, moj stvaralački rad me cijelu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pjesmu, kao da sam troje djece rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala - ispričala je tada Maksimović.

    Voljela je da nosi muške šešire, jer je smatrala da joj dobro stoje.

    PORUKA MLADOJ GENERACIJI

    Mlada generacija misli i rezonuje drugačije od nas starijih. I to je normalno! Bilo bi zaista tužno kada bi svaka generacija bila kopija prethodne. Čovječanstvo bi se zaustavilo u svom napredovanju. Ja to podržavam. Ali, zamjeram kada ponekad čujem gdje kažu: “Mi ćemo sve to drugačije...” Kada bi započeli bolje od starijih, meni bi bilo veoma drago, ali se događa (često) ne samo da nisu bolji, nego su i gori - govorila je Desanka Maksimović.

    Umrla je u Beogradu 11. februara 1993. Sahranjena je u Brankovini, Valjevo.

    KO HOĆE DA DOŽIVI ČUDO

    Ko hoće da doživi čudo

    mora imati srce nevino

    kao mleko,

    ne sme biti uobraženko,

    jer takvu stvoru

    doživeti čudo je teško.

    Ko hoće detinju radost da nađe

    mora umeti da oprosti

    onom ko mu podmeće klopke i zamke,

    i one će se pretvoriti

    u kočije, lađe

    i u sanke.

    Ko hoće da doživi čudo

    mora se radovati kao laste,

    mora mu biti dato

    da može i zaplakati obilato

    i kad do dečaka već odraste.

    Ko hoće da doživi čuda

    mora verovati da ona postoje

    u svetu svuda,

    da pokraj zvezda što ih vidimo

    i nevidljive zvezde se roje.

    Mora verovati međ' glasovima

    koji dopiru do našeg uha

    u tiho veče

    da ih još isto toliko ima,

    da i pesma za koju nemamo sluha

    svaki čas ukraj nas proteče.

    Ko hoće da doživi čudo

    ne sme zgaziti na stazi mrava,

    ne sme kamenom ptice da tuče,

    jer od dvoraca gde čudo spava

    ta nežna bića čuvaju ključe.

    NE BOJ SE

    Ne boj se, to je kao da list padne pod granu,

    kao kad se noću izgubi poslednji šum,

    kao kad se s vrha gore pogleda na drugu stranu,

    kao kad za blagom mišlju odluta um.

    Ne boj se, to je kao kad se more najednom stiša

    i pokrije mutnim sjajem do u nedogled.

    Ne boj se, biće lako, kao što se lako spusti kiša,

    kao što pred suncem lako iščezne mesec bled.

    Ne boj se, biće to samo kao kad se u maglu tone,

    staze i izvori i svet se pomrači sav.

    Evo ti moje ruke, poslednje tanke spone,

    dokle se u pomrčinu ne bude otisnuo splav.

    Ne boj se, biće blago kao kad bela povesma

    poveju sa topola i legnu tlom kao cvet.

    Biće kao prelaz od jednog do drugog bola,

    ugledaćemo u jezeru rastužen sav oko sebe svet.

    Ne boj se, biće brzo kao kad se namakne zamka,

    uskovitlaće se samo oko nas prostor plav.

    Evo ti moje ruke, ona će biti slamka

    kojom je preko reke prebrodio iz bajke mrav.

    Nekada si, kao dete, koračao niz brvno,

    preko ponora sveg u tamnoj, vlažnoj česti,

    ne gledajući u dno pod sobom crno.

    Ne gledaj ni sad, ja ću te polako povesti.

    DRUŽIĆU SE SA SUNCEM

    Kad je već ta­ko,

    dru­ži­ću se sa sun­cem.

    Ići ću mu u su­sret du­go,

    ja uz br­do, ono će se uz ne­bo pe­ti,

    ja ću hi­ta­ti, ono će ići po­la­ko

    uži­va­ju­ć i u pro­stra­nom vi­di­ku.

    Kad ono u pod­ne sta­ne na ne­ba ce­sti,

    ja ću na ze­mlji ne­da­le­ko se­sti;

    Kad ono poč­ne sla­zi­t i niz mo­dru ko­su,

    i ja ću niz br­do

    sa pa­sti­ri­ma i nji­ho­vim kr­dom.

    Pred noć kad se sun­ce ra­sta­ne od me­ne,

    u snu ja ću na­sta­vi­ti da ga pra­tim

    niz nje­go­ve pu­te me­ni ne­viđ­ne.